ČOKOLADNE NAPOLITANKE

Za taj dan,
po rasporedu velike braće,
nije bio predviđen nikakav rat svetskih razmera.
Meteori, komete i bolidi,
rurali su po uobičajenim putanjama.
Jurišnici vanzemaljskih eskadrila bili su još u stanju hibernacije,
tamo negde kod eliptičnog sazvežđa Kentaura,
a vulkani se lenjo krčkali u svom grotlu,
bez neke preterane želje,
da radikalnim kozmetičkim tretmanima,
podmlade lice Zemlje.

Probudila sam se sa uobičajenim bolom u potiljku,
koji me je nepogrešivo podsećao da sam još uvek živa
i da je vreme da uključim televizor
i proverim u jutarnjim vestima,
 da li je i ostatak čovečanstva živ,
ili su se sa sve planetom spektakularno razleteli
u paramparča.

Na plazma ekranu su me dočekale nasmešene okice
moje omiljene voditeljke Maje Nikolić,
a njen mio glas me je uverio "Da je stanje redovno".
"Znači , svi ste još uvek tu,
dragi moji ludaci, ludače i čudaci"- odahnula sam s olakšanjem,
dok mi se u glavi polako bistrilo,
posle čudotvorne tablete protiv bolova popijene na eks .

 I tada, odjednom, bez najave, "TO" se dogodilo !

Reporter na terenu je govorio o pokušaju ubistva,
u tamo nekoj školi ...tamo nekog direktora....
Smenjivale su se slike : rupe od metka na podu i stolu,
ambulantna kola u žurbi,
radoznali pogledi prisutnih,
začuđeni komentari zaposlenih ....
A ja nisam registrovala ni njihove reči, ni lica, ni radnju,
moj pogled se zaustavio i fiksirao na čokoladnim napolitankama,
koje su stajale na tanjiriću u praznoj kancelariji .
Napolitanke, koje nisu bile pojedene, jer još nije bilo vreme za umiranje,
bilo je još puno, puno, puno vremena,
 da se zagrize hrskava korica prelivena mekom čokoladom
i uživa dok se šećer, mleko i kakao lagano tope u ustima....

I zaplakala sam se kao kiša, kao poplava, kao potop,
ne zbog lokve krvi, prosutih creva i zadaha smrti,
već zbog tih šugavih, bajatih napolitanki
i zbog dragocenog vremena, koje ljudi bez stida i straha
kradu i otimaju jedni drugima.
Ridala sam toliko, da mi je srce skoro prepuklo od bola
a Bog uplašen i u čudu, brzo me uze u svoje naručje
i reče da me uteši :
"Svaka tvoja suza je spasila jednu ljudsku dušu :"

" Da li to znači da će se te spašene ljudske duše ,
ponovo vratiti na zemlju da bi se ubijale između sebe ?"
upitah ga zabrinuto, užurbano brišući suze sa obraza.

 Bog se nasmešio tužno i plakali smo posle još dva sata,
sve dok nismo potrošili i poslednju rolnu toalet papira.
Napolju je bilo hladno
i naše suze su se pretvarale u bele pahulje
pre nego što bi dodirnule zemlju,
a načelnik komunalne službe se hvatao za glavu,
jer su rezerve soli bile na izmaku ....

Ana San Snova Milinović

Posetite blog :
UMETNIČKA RADIONICA SAN SNOVA

http://anineslike.blogspot.rs/

gde možete pogledati i naručiti moje radove uljanom temperom na lesonitu . Hvala.