VOZ

Ovaj voz, mila,

oduvek slepim kolosekom gruva.

Sa gvozdenim stopalima,

na zardjalim šinama,

potonulim ispod mulja.

U užarenoj peći je glodao svoje dane,

brekćući i cvileći

kroz napuštene kamenolome stare.

On je uvek voleo,

da preskoči svoje granice

šlajfujući nestrpljivo,

na peronu poslednje stanice.

Nikada naučio nije svetlosne signale,

poštovanje prednosti

i preticanje sa leve strane.

Jedino njegovo pravilo beše:

masa puta ubrzanje.

Zato je i uspeo da stigne

do neotkrivenih daljina,

neslućenih dubina,

nedostižnih visina ...

I svaki put je pritom iskočio iz šina.

Salto mortale sa malo stila...

Sve dok se nije setio načina,

kako se rešava jednačina

izmedju ubrzanja i kočionih sila.

Od tada se lagano ravnicom kotrlja,

bolje se tako daljine vide.

A ono,

za čim je tragao u odsjaju zvezda,

shvati da mu samo u susret ide....

Ana San Snova